Ako možeš da oprostiš sebi, karma jednostavno nestaje

Ovo još jednom pokazuje koliko smo moćni.

​Moramo oprostiti svima, koji su nam nanijeli bol, čak i ako se čini da se njihovi postupci ne mogu oprostiti.
Oprostite im, ne zato što oni zaslužuju oproštaj, već zato što ne želite više da patite i trpite tu bol svaki put kada se sjetite kako su s vama postupali. Nije bitno kako su vas povrijedili, oprostite im, jer ne želite da vas i dalje boli. Opraštanje je neophodno zbog vašeg sopstvenog duševnog isceljenja. Opraštate, jer ste milostivi prema sebi.
Oproštaj – je ispoljavljanje ljubavi prema sebi.

Uzmimo, na primjer, razvedenu ženu. Zamislite da je deset godina bila udata, a zatim se posvađala sa mužem zbog nekog njegovog užasnog postupka. Razvela se i iskreno mrzi bivšeg supruga.

​ Čak i samo spominjanje njegovog imena izaziva kod nje grčeve u stomaku i mučninu. Emocionalni otrov je toliko jak, da više nije u stanju da to izdrži. ​​

Potrebna joj je pomoć, i ona ide kod psihoterapeuta. Ona kaže: “Boli me. Sve u meni kipti od besa, ljubomore, ogorčenosti. To se ne može oprostiti! Mrzim tog čovjeka! “

Terapeut joj kaže: “Treba da izbacite emocije, sve iskažete, da otpustite svoj bijes. Dajte oduška svojoj ljutnji: Uzmite jastuk i grizite ga, udarajte ga! Neka bijes izađe van! “

Ona ide i sama stvara nastup bijesa, stvara svjesnu eksploziju emocija. Biva joj lakše. Žena uručuje terapeutu stotinu dolara govoreći: “Hvala, doktore! Mnogo mi je bolje! ” Na njenom licu po prvi put posle dugo vremena, pojavljuje se širok osmjeh.

I tako ona izlazi iz ordinacije – i pogodite ko prolazi pored nje ulicom? Pri pogledu na svog bivšeg muža njen bijes je planuo gore nego ikad. Žurno odlazi kod terapeuta daje mu još stotinu i sprovodi još jedno “pražnjenje”. Eksplozija emocija u ovom slučaju može da donese samo privremeno olakšanje. Da, ona pomaže da se oslobodi dio otrova, za neko vrijeme čovjeku biva bolje, ali ovaj metod ne iscjeljuje samu ranu.

Jedini način da se iscijele rane je oproštaj. Ta žena je trebala da oprosti bivšem mužu za nanesenu uvredu. Kako znati, da li je čovjek zaista je oprostio? Susret sa njim više ne budi stara osjećanja. Ime tog čovjeka više ne izaziva burne emocionalne reakcije. Drugim rečima, dodirivanje rane ne izaziva bol – to znači da si stvarno oprostio. Naravno, ožiljak ostaje; na emocionalnom tijelu, kao i na koži, ostaju tragovi. Proizašao događaj ostaje u pamćenju, sjećaš se svega što si preživio, ali kada je rana zarasla, ona već ne boli.
Možda sada mislite: “Oprosti: lako je reći! Ja bih rado, ali ne uspijevam. ” Imamo na stotine razloga i opravdanja da ne možemo oprostiti. Ali to nije istina.

​Istina je da ne možemo oprostiti, jer smo navikli da ne praštamo. Nikada nismo pokušali da oprostimo, mi smo samo ovladali umjećem nepraštanja.
U vrijeme kada smo bili djeca, praštanje nam je bilo u krvi. Prije nego što smo se zarazili opštom duševnom nevoljom, oproštali smo bez ikakvog napora, to se dešavalo samo od sebe. Obično smo praktično trenutno opraštali. Pogledajte djecu koja se igraju zajedno: posvađali su se, čak i razmijenili udarce, a jedan sa suzama u očima trči prema majci: “Mama, on me je udario,” Dvije majke stupaju u komunikaciju, koja brzo prelazi u gromku scenu, a djeca posle pet minuta igraju se zajedno kao da se ništa nije desilo. A njihove majke? One se mrze do kraja života!

Nije stvar u tome da se mora naučiti opraštati, mi imamo urođenu sposobnost da to radimo. Ali šta se dešava? Uče nas upravo suprotno, a mi stalno praktikujemo nepraštanje. Naravno, vremenom smo se odvikli da opraštamo. Kakvu god da nam je uvredu nanio čovjek – ne opraštamo ni za šta, zauvijek ga brišemo iz svog života. Počinje rat sujete. Zašto? Jer kad ne opraštamo, jačamo naš osjećaj sopstvene važnosti. Naše mišljenje zvuči važnije, kada izjavljujemo: “Šta god bilo, ja nikada neću oprostiti! To se ne može oprostiti! “

A suština problema je u gordosti. Gordost, samoljublje nas primorava da dolivamo ulje na vatru nanesene uvrede, stalno podsjećajući sebe da je to jednostavno nemoguće! Štaviše, mi smo navikli da patimo samo da bi kaznili počinioca. Mi se ponašamo kao mala djeca koja histerišu, koji prosto samo žele da skrenu pažnju na sebe. Mi sebi pričinjavamo bol, govoreći: “Vidi šta radim! Sve je to zbog tebe! ” Šalu na stranu, ali upravo se tako sve dešava.

Bacite u smeće svoje samoljublje, bacite ga! Zaboravite osjećaj sopstvene važnosti, i prosto zamolite za oproštaj.

Prvo, napravite spisak svih onih kojima, po vašem mišljenju, treba da tražite oproštaj, a onda se izvinite svima. Ako nemate vremena da se vidite s nekim ili mogućnost da ga pozovete, tražite oproštaj u molitvi i u snu. Zatim napravite spisak onih koji su vas povrijedili, – tih kojim treba vi da oprostite. Oprostite im svima, spoznajte da bez obzira šta su uradili, to nema nikakve veze sa vama. Ne zaboravite, svako sanjao svoj sopstveni san.

Prije ili kasnije, shvatićete da je potrebno da oprostite samom sebi za sve rane i sav otrov, za sve patnje koje ste nanijeli sebi stvaranjem upravo takvog sna. A kada opraštate sebi, nastupa harmonija sa samim sobom, jača ljubav prema sebi. To i jeste viši oproštaj – kada na kraju opraštate sami sebi. Ubjeđenje o dobru i zlu izaziva kod nas stid za ono što smatramo lošim. Mi prznajemo da smo krivi, uvjereni smo da zaslužujemo kaznu – i kažnjavamo sami sebe. Mi smo uvjereni da su naši postupci toliko prljavi, da zahtijevaju čišćenje. A ako iskreno vjerujete: “Da bude volja tvoja” – to postaje veoma realno. U tom smislu, mi stvaramo svoju karmu, i obavezni smo da platimo za to što smo stvorili svojim vjerovanjem.
Ovo još jednom pokazuje koliko smo mi moćni. Međutim, da bi se izbavili od stare karme, jednostavno: dovoljno je odbaciti tu ideju, odbiti da vjerujete u nju – i nema karme. Nema potrebe da se pati, ne treba ni zbog čega ispaštati: stvar je završena. Ako možete sebi da oprostite, karma jednostavno nestaje. Od tog trenutka život kao da vam počinje iznova.

Prevela: Beba Muratović – bebamur.com