Psihologija bogatih

Ko je skloniji da laže, vara i krade – bogat ili siromašan pojedinac? Zvuči logično da neko ko je već bogat može sebi da dopusti da igra fer.

Ko je skloniji da razmišlja o potrebama siromašnih? Zvuči logično da je siromašna osoba zaokupljena sopstvenim teškim ekonomskim položajem. Nasuprot njoj, bogat čovek, rešen takvih briga, može sebi da dopusti da se pozabavi tuđim teškoćama.

Psiholozi, tj. rezultati njihovih istraživanja, kažu da je ovakva logika fundamentalno pogrešna. Kako se osoba penje socioekonomskom lestvicom, tako njena sposobnost da razume i saoseća s onima niže od nje – opada.

Dve naturalističke studije, eksperimenti u real-life okruženju, pokazale su da su bogatiji – nezavisno od pola, starosti, doba dana, gustine saobraćaja u trenutku posmatranja – skloniji bahatom, bezobzirnom ponašanju u saobraćaju. Što je ponašanje vozača drskije, to je korelacija sa socioekonomskim statusom jača; na primer, vlasnici skupih automobila daleko češće naglo ubrzavaju da bi preduhitrili pešaka koji je počeo da prelazi ulicu, čak i nakon što su kroz prednje staklo uspostavili kontakt očima s osobom koju „seku“.

U jednom eksperimentu je, na izlasku iz laboratorije, navodno u znak zahvalnosti za učešće u eksperimentu, ispitaniku bilo ponuđeno da iz činije s čokoladnim bombonama uzme onoliko slatkiša koliko želi. Dodatno, svakom ispitaniku je rečeno da ono što preostane odlazi u humanitarne svrhe. Rezultat eksperimenta: Ispitanici navedeni da sebe dožive kao veoma visoko pozicionirane na socioekonomskoj skali, uzimali su više slatkiša, tj. ostavljali su manje u dobrotvorne svrhe.

U narednoj studiji, pokazalo se da bogatiji pojedinci imaju povoljniji stav prema pohlepi, kao i da ispitanici boljeg klasnog položaja češće varaju ukoliko im se za to ukaže prilika.

Profesor psihologije na Berkliju Daher Keltner i saradnici utvrdili su, kao i mnogi pre njih, da između tendencije ka saosećajnosti i klasne pripadnosti postoji negativna korelacija. Što je osoba više na stratifikacijskoj skali, to ređe i manje intenzivno saoseća sa teškoćama drugih.

U još jednoj jednostavnoj eksperimentalnoj postavci – međusobno upoznavanje i kratak razgovor među ljudima koji se ranije nisu sreli – Keltner i Kraus došli su do zaključka da bogatiji daleko više i češće manifestuju neverbalne pokazatelje nefokusiranosti: nameštanje kose i odeće tokom razgovora, manipulacija sitnih objekata rukom (olovka ili mobilni, na primer) tokom razgovora, lutanje pogledom u stranu… Za razliku od njih, siromašniji ljudi, u direktnom kontaktu, češće pažljivo prate sagovornika, klimaju ili odriču glavom, osmehuju se, podižu obrvu…

Uopšteno, rezultati desetak opisanih studija mogu se svesti na dva nalaza:

– Što je osoba bliža vrhu socioekonomske lestvice, to je manje saosećajna.

– Što je osoba bliža vrhu socioekonomske lestvice, to je manje etična.

Objašnjenje: Dobar socioekonomski položaj čini osobu manje zavisnom od drugih. Samim tim, može je učiniti i manje osetljivom na „prisustvo“ i položaj drugih. Drugi razlog može biti i pozitivan odnos/stav prema pohlepi. Odnos prema gramzivosti može uticati i na tendenciju bogatih da opravdaju neetično ponašanje, sopstveno ili tuđe. Kada je reč o sitnim prekršajima, poput saobraćajnih, svakako da od uticaja može biti i činjenica da sebi mogu da priušte plaćanje kazne za učinjeni prekršaj.

Na kraju, znate li zašto je uvedeno suđenje uz porotu, par vekova pre nego što je psihologija uopšte postala zasebna disciplina? Zato što se uvidelo da sudije, po pravilu aristokratskog porekla, u sporovima između klasno nejednakih stranaka, praktično ne čuju i ne vide onu koja pripada nižem socijalnom sloju.